Bila....i ostala, SvojA.

Me, My self & I

Ja ne citam nikoga.
Nemam potrebu da se izvinim ili trazim oprost zbog toga.
Takodje ne trazim da mene neko cita.
Pisem iskljucivo za sebe, sve ono sto me zagrcne ili ometa u ritmicnom disanju. Pisem sve ono sto prvo iskoci iz Uma kao suficitni teg oblikovan viskom energije ili manjkom samopouzdanja.
Najvise pisem o ljubavi onda kad je najmanje imam. O sexu ne pisem skoro nikada jer kad uspem da se svedem na jednu takvu jednostavnost, radje cu prestati da pisem imalo. Ne volim preterano da filozofiram o zivotu niti s nekom logikom da biram teme.
Jednostavno sednem da odmorim i ako osetim da mi se pise, ja pustim prstima na volju. A oni po komandi podsvesti krenu i eto...ispadne ovo. Ponekad ispadne i malo Ono. Ali vrlo retko ispadne To da je To.
Ne verujem ( vishe) u virtuelna prijateljstva i ljubavi - svako je ovde iz nekog razloga ma koliko opravdanja ima pecatiranih da je tu bez ikakvog razloga - ubijanje vremena. Jadno vreme. Svi bi da ga ubiju nekim cudnim metodama, a vreme lisica, nije od juche, pa im uzvrati duplo jace i okrene ih same protiv sebe.
Ne verujem ( vishe ) u bilo sta bez ukusa, mirisa i dodira. Fantazije su oduzele previse energije mom umu i previse varale moje telo. Jos uvek se oporavljam o raznih emotivnih driblanja. 
Nerviraju me blogeri koji love tudje pravopisne greske i puni sebe ostavljaju komentar u vidu " Ne kaze se samnom, nego sa mnom" - kao da ja to ne znam? Nerviraju me blogeri koji ostavljaju komentare ne(!)vezane sa postom, zato najbolje je da ostanemo na distanci.
Da se vratim na pocetak:
Ja ne citam nikoga.
Ne zanima me nicija dusevna patnja i euforicna sreca, ne zanima me tudje zdravlje ili strasna zivotna nepravda. Ne zanima me niciji bolesni mozak koji ovde oblikuje sebe opozitno svemu onome sto Jeste. Ne zanimaju me ni komplimenti ni kritike.
Jednostavno imam visak energije. Zar je toliko tesko to razumeti?

TOPIdi Gore

OranZ County

Sujeta je mnogo zajeban igrac. I ne igra " na ferku". Kad se najmanje nadash, zavuche ti ga. 
Poslednjih par meseci sam videla toliko lica sujete. Od mladih mama, pa sve do matorih dedurina. Gledam roditelje iza zice koji kao da gledaju gladijatore a ne svoju decu koja se bore u konkurenciji do 10 godina. Do 10 godina, ejjjjj! Svadjaju se, dobacuju, psuju, kradu, uce decu da budu bezobrazna, da varaju,  stavljaju ih pod pritisak koji bi i odrasli jedva podneli ( ili ne bi trpeli), a sve to zbog cega? Zbog svoje sujete. I bolesne ambicije.
Sa svakim zapocetim poenom gledam kako gube kontakt sa realnoscu. Gledam kako se transformisu u zajedljive ljude, zle ljude, agresivne ljude! Ne razmisljaju da deca ipak sve to registruju i sada, neki prihvate a neki s gadjenjem odbiju. 
Stanem sa strane i posmatram nervozno prebacivanje s noge na nogu, svajsovanje cigareta jednu za drugom, grickanje noktiju i lazne osmehe upucene protivnikovim  roditeljima ili treneru.
Sta je s vama ljudi?
Onda odem da radim i tamo zateknem isto to - bolesnu ambiciju roditelja koji su ubedjeni da je bas njihovo dete vanserijski talenat. A detetu savrseno svejedno da li je tu kod mene na treningu, na casu engleskog ili casu klavira. Zna da mora da otaljiga to jer roditelji zele najbolje svojoj deci ( tako sebe ubede ili dete ). Pa naravno! Svako zeli najbolje svom detetu, ali nije lose s vremena na vreme obaviti poduzi razgovor sa istim tim detetom i pitati ga da li zeli da trenira tenis, kosarku, odbojku ili nesto sasvim trece...
Posle svega, dodjem ovde i zamisli - sujeta Pa! Pa dobro bre ljudi, a da se malo opustite i uzivate?
Eto, prethodni post sam napisala jer tako i jeste - ne citam nikoga. Zasto je to uvredljivo? Nekad sam citala dosta ljudi na celu sa malom fjodorovom i stepskim, pa preko dareta i maqice do ane gram i ariel. Danas vise ne citam nikoga ovde. Jednostavno ne znam da drzim jezik za zubima i onda je bolje ograniciti se. Mozda, samo mozda, uspem u svojoj nameri da nikoga ne provociram i nastavim samo sa smeskom da kanalisem energiju. Skurcilo mi se da brisem blogove i menjam pozadine.
Mada, sujeta mi je ozbiljno uzdrmana sa tako malo komentara. ( KeZzItj :D )

TOPIdi Gore

Bilo Jednom U ...

 

U Nju Orleans smo stigli kasno uvece, izmrcvareni od smenjivanja u kombiju. Dug je put do tamo bio, ali Beer Fest u Nju Orleansu se ne propusta. Ne zbog piva, mada je i to dozivljaj sam po sebi - preko 120 vrsta piva(!), vec zbog atmosfere koja tih dana vlada tim gradom. Imamo tri dana da zagrizemo haoticnost u vazduhu, vagamo da li smo previse umorne da krenemo odmah u upoznavanje novog grada.
"Ma sta umor! Oblacite se!"
Prvi korak koji sam napravila u Burbon Str., je bio mali za covecanstvo, ali ogroman za mene. Ulica koja se u dlaku slaze sa mojim karakterom, ljudi koji lunjaju koje kude, da ih pitas gde su posli, nemaju pojma; i sve im jedno. Udjes u jedan klub u Burbon str. usao si u sve. Bluz ili Dzez je jedino sto si imao na meniju - izvoli pa biraj.
Cujem " Hit The Road Jack" i instinktivno krecem ka klubu sa drvenim tremom, ulazim u oblak dima i tminu po kojoj samo note levitiraju. Razmisljam da li je to bluz ili dzez. Hrapavi glas crnog pevacha reze dim i dopire do mene.
"Ray? Is that You? "
Nasmesim se i u ritmu ulazim u tunel bez kraja. Mali stolovi rastrkani po lokalu, sanker brise case, bend na nenapadnoj bini svira vise za sebe nego za sve te slucajne prolaznike, a konobarica bez ikakve zurbe obilazi stolove i istresa piksle u ajncer. Savrsena atmosfera. Odvlacim ih do sanka i zauzimamo busiju - do jutra nema mrdanja. Registrujem jaukanje i kukumavcenje na tri razlicita jezika ali ignorisem. "Jack on the rocks, please"
On se smeje, sipa JD preko hrpe leda, stavlja salvetu ispod case i kaze sa sve cackalicom medju zubima:
" First time in Burbon str? "
Kako li je samo znao. Klimam glavom, dizem casu i narucujem mu pice.
" I `ll drink to that" ...
Zapricamo se posle par sati kad sam shvatila da tamo ne postoje " muzicke pauze", nego samo smenjivanje bendova kada jedan pevac ostane bez glasa ili se oduzme od alkohola, i zaintrigirana njegovim pitanjem da li sam prvi put tu, pitam ga kako je znao? Smeje se, savrseno opusten i totalno flegmatican s obzirom da je klub vec krcat i ne staje satima, i odgovara da postoji tri vrste sjaja u ocima: prvi koji odaje one koji su prvi put tu, drugi koji otkriva one koji su drugi put tu i treci koji nepogresivo odaje one koji su dovoljno pijani da im ne sluzi pice.
Smejem se, dobar je. Kao uslovni refleks otme mu se jedan kratki mig, opet cujem kukumavcenje na tri razlicita jezika - kazu, otrovase se od dima, ajmo malo promena lokacije. A ne, ja sam verna prvom sanku koji me podupre, idite vi, nacicemo se ovde ka zavrsite obilazak.
Prvi suncevi zraci jako cudno izgledaju posle deset JD-a. Izlazim sa barenom ruku pod ruku i krecemo niz Burbon str. To je bila ljubav na prvi pogled. Kaldrma koja mi golica bosa stopala i cvrsta misica koja mi ne dozvoljava da posrnem. Smejem se, naucila sam ga, ne znam ni sama kada, da psuje na cistom srpskom. Odusevljeno izbacuje psovku za psovkom pokusavajuci da uklopi u kontekst americkog humora. Predlaze da idemo u Exposed uvece - ma vazi.
Brateeeee....evo mi ga hotel.
C `ya ;)

TOPIdi Gore